Некад давно живјела су четири змаја. Дане су проводила у Великом источном мору играјући се скривача, ловећи једни друге и забављајући се. Звали су се Дугачки, Жути, Црни и Бисерни.
Једног дана, док су се играли, чули су необичну буку која је допирала из оближњег села. Не могавши више издржати, одлетјела су да виде шта производи те необичне звукове. И били су веома изненађени. Видјели су стотине и стотине људи како плачу и запомажу. Молили су Цара од Жада да им пошаље кишу, која већ данима није пала и због чега су им уроди пропадали. Змајеви су одлетјели до Цара од Жада и замолили га да пошаље кишу на земљу како би људи поново били срећни. Цар од Жада их је примио и обећао да ће помоћи, али је брзо заборавио на обећање. Пролазили су дани, а људи су и даље плакали и молили Цара за помоћ. Змајеви су се, схвативши да им Цар неће помоћи, договорили да ће сами нешто учинити. Жути змај се досјетио да би могли у своја уста узети колико год могу воде и распршити их по сухој земљи. Људи, видјевши да по њима пада киша, почеше скакати и плесати од среће. А змајеви, видјевши да су људи опет срећни, вратише се у своје краљевство у Великом источном мору.
Међутим, тамо их је дочекала војска Цара од Жада, којег је њихов чин веома наљутио. Одлучио је да их казни заробивши их испод великих планина како не би побјегли. Змајеви су данима били тако заробљени и несрећни, јер нису могли више да се играју. Знали су и да Цар од Жада неће послати кишу људима и да ће људи опет бити несрећни. А онда су се досјетили – претворили су се у четири велике ријеке које су одмах поплавиле суху земљу и донијеле људима воду потребну за њихиве житарице. И тако су наставили да помажу људима стотинама година.
А постоје и данас...
Хуа Мулан
花木蘭
Много прије него што је постала хероина популарног Дизнијевог класика, Хуа Мулан је у кинеској легенди била позната као неустрашив ратник. Легенда о овој ратници постоји још од петог вијека. Изворна легенда гласи овако:
Некад давно мудри цар почео је да гради Велики зид да би заштитио Кину од непријатеља. Након њега је сваки цар који би преузео пријестоље надограђивао зид, који се на крају протезао дуж кинеске границе. Био је попут великог заштитника који је чувао царство, све док једног дана Хуни нису напали и пробили зид.
Цар је наредио да се из сваке породице један мушкарац придружу војсци у одбрани своје земље. Ова вијест је дошла и до Мулан, тинејџерке која је живјела у једном удаљеном селу у Кини, баш када је у близини куће прала рубље. Чим је чула вијест, отрчала је у кућу да је пренесе свом оцу. Њен отац је у том тренутку сједио на столици и резбарио комад дрвета. Рече да је вијест чуо док је био у граду и устаде и спорим кораком крену у своју собу да се спреми за рат. Видјевши колико јој је отац слаб и како се једва креће, Мулан схвати да неће преживјети ако оде. Зато оде у своју собу, својим мачем одсјече своју дугу црну косу и обуче очеву одору. Одлучила је да се преруши у мушкарца и бори умјесто свог старог оца.
Временом се показало да је Мулан одличан војник. Још док је била мала научила је борбене вјештине и како да користи мач и стријелу. Након неколико година успјешног ратовања, постала је генерал читаве војске. Недуго потом, војску је захватила болест. Када је љекар прегледао Мулан док је имала високу температуру, открио је да је она заправо жена. Сви су били изненађени да након толико година нису схватили да Мулан није мушкарац. Многи су хтјели да је због те лажи и преваре казне. Међутим, већина се сложила да су са њом успјевали да добију сваку битку и да треба да буде поштеђена. И посљедњу битку су побиједили са Мулан и тако окончали дванаестогодишњи рат. Кина је била спашена. И нико више није марио што је Мулан била жена.
Цар је био толико срећан што је Мулан успјела окончати дуги рат да јој је за награду предложио да остане у палати као његов савјетник. Међутим, Мулан је само жељела да се врати кући својој породици. То јој је била највећа награда. Њена породица је дуго славила повратак своје драге Мулан.
Дан заљубљених
齐熙
Прича о забрањеној љубави између виле и обичног човјека
Ово је прича о љубави виле Џи Ну (у преводу са кинеског њено име значи плетиља) и Ниу Ланга, који је био обичан човјек. Њихова љубав је била силна и вјенчали су се, иако је љубав виле и обичног смртника била забрањена. Због тога су кажњени и морали су да се раздвоје. Легенда каже да су због тога толико туговали да су се обоје претворили у звијезде Ниу Ланг и Џи Ну, које сијају на двије обале Сребрне ријеке, како у Кини зову Млијечни пут. Сваке године седмог дана седмог мјесеца по лунарном календару састају се на небеском мосту који спаја двије обале Сребрне ријеке.
Ниу Ланг је био поштен и добар човјек који је дане проводио чувајући своје стадо. Увијек је био у друштву са старим говедом, паметном животињом која га је посавјетовала како да ожени вилу Џи Ну. Једног дана док је тако чувао своје стадо, у даљини је угледао небеске виле како се радосно играју у ријеци. У једну од њих се истог тренутка заљубио. Вила се звала Џи Ну и била је кћерка небеског цара и царице. По савјету старог говеда, Ниу Ланг се сакрио међу трске и сакрио је одјећу Џи Ну. Виле су се уплашиле и побјегле, а само је Џи Ну остала, јер није имала одјећу на себи. Ниу Ланг јој је искрено изјавио љубав и запросио је, а Џи Ну је пристала да се уда за њега. Вјенчали су се у тајности и живјели срећно. Ниу Ланг је орао земљу, док је Џи Ну ткала. Добили су сина и кћер и вријеме је необично брзо пролазило. Са њима је увијек било Ниу Лангово старо говедо, и прије него што ће животња угинути, Ниу Лангу је рекла да добро чува њену кожу, јер му може помоћи кад му помоћ буде највише требала.
Небески цар и царица су били веома љути због вјенчања Ниу Ланга и Џи Ну, па су небеским војницима наредили да Џи Ну врате у небеско царство. Када се Ниу Ланг вратио кући и видио да је његова вољена жена нестала, одмах се огрнуо говеђом кожом, узео дјецу и пошао да тражи Џи Ну. Скоро да је стигао небеске војнике који су одводили његову жену, али је војнике спасила царица, која је из косе извадила иглу за пунђу и њом нацртала линију у правцу Млијегчног пута. Тада се између Ниу Ланга и Џи Ну појавила Сребрна ријека, која их је заувијек раздвојила.
Њихова туга ганула је небеског цара и царицу, па су им дозволили да се једном годишње састану на небеском мосту, направљеног од звијезда, и да бар једну ноћ буду заједно. Та ноћ се слави седми дан, седмог мјесеца, када се у Кини слави празник Ћи Сји (Qi Xi), односно кинески Дан заљубљених.
Хоуји и Чанг'е
后羿射日
Ова легенда је стара преко 4 000 године и постоји неколико верзија приче. Сматра се да је сљедећа верзија она изворна:
Хоуји је био одличан стријелац и по томе је био нашироко познат. Његова жена се звала Чанг'е. У то вријеме није постојало само једно сунце које је гријало земљу, већ њих десет. Окружили су земљу и тако је довели у опасност од прегријавања. Небески цар замолио је Хоујиа да помоћу својих вјештина устријели сва сунца, осим једног, којег је оставио да пружи свјетлост. Након успјешно обављеног задатка, цар је наградио Хоујиа пилулом која му је гарантовала бесмртност.
Хоуји није желио да буде бесмртан и остави своју жену, па је пилулу дао Чанг'е. Једнога дана када је отишао у лов, један од његових ученика Пенг Менг, који је знао за ову тајну, ушао је у кућу и затражио од Чанг'е да му преда пилулу. Она је одбила да то учини. Умјесто тога је сама прогутала пилулу и одлетјела у небо. Будући да је много вољела свог мужа и није жељела да буде предалеко од њега, спустила се на мјесец, гдје је остала заувијек. Када се Хоуји вратио и сазнао шта се десило, толико је био тужан да је воће и колаче које је Чанг'е највише вољела однио и положио на сто испод мјесеца за њу, надајући се да ће бар на трен моћи да је види.
И данас се слави кинески Фестивал мјесеца, када се пријатељи и родбина окупљају напољу, једу тзв. мјесечеве колаче и посматрају мјесец , у име хармоније и јединства.
