Кинеском пјеснику Леију Пингјангу, 28. октобра 2024. године у Студентском културном центру Универзитета у Бањој Луци, уручена је међународна књижевна награда ,,Отворена књига’’ за 2024. годину.
Ријеч је о награди која је најважнија књижевна награда Удружења књижевника Републике Српске, а само уручење награде дио је ,,Деветих међународних књижевних сусрета”. У знак захвалности за подршку и помоћ при организацији свечане додјеле књижевне награде „Отворена књига“, Удружење књижевника Републике Српске додијелио је и специјалну захвалницу Конфуцијевом институту Универзитета у Бањој Луци.
Поред наступа гудачког квартета Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци, многобројна публика, а посебно студенти Студијског програма синологије Филолошког факултета, уживали су у читању поезије Леија Пингјанга, али и других пјесника из Удружења писаца Кине који су са њим дошли у Бању Луку.
Леи Пингјанг, кинески пјесник и есејиста, рођен је у покрајини Јунан 1966. године. Замјеник је предсједника Удружења књижевника Јунана и професор на Јунанском универзитету. Од 1980. године објавио је више од 20 књижевних радова, између осталог, „Забиљешке из Јунана“, „Планина Џинуо“, „Поздрав води која тече“, „Пјесме тла“. Добитник је великог броја књижевних награда, као што су Књижевна награда Лу Ксун и Награда кинеских медија за поезију. Проглашен је и пјесником године уз награду Народна књижевност, те пјесником године уз Награду периодичних часописа. Један је од најпопуларнијих кинеских пјесника и чест је гост међународних фестивала поезије. Његова дјела су преведена на више језика.
Фото: Д. Десница
Пјесме Леија Пингјанга
ДВА ЗАВРШЕТКА ИСТЕ ПЕСМЕ
Вежбали смо скокове у море,
Десет хиљада пута тела би нам пробола таласе,
А наш би потиљак за длаку избегао
Смртоносну одскочну даску од метала.
Евентуална смрт
Беше избегнута.
Срећа у несрећи на приморју
Напрасито се понављала. Да Бог
Није бдео над одскочном даском,
Истина које си свестан не би била истина.
Вежбали смо скокове у море,
Десет хиљада пута тела би нам зашла у таласе,
А наш би потиљак за длаку закачио
Смртоносну одскочну даску од метала.
Невероватни самртни случајеви
Тада би се редали.
Трагична несрећа на приморју
Напрасито се понавља. Да Смрт
Није бдела над одскочном даском
Истина којој сведочиш не би била истина.
МРАВИ
Покушавам да замислим
Двадесет тона мрава који се врпоље пред мојим очима.
Какав би то само призор био.
Млада монахиња ми каже: „Тона мрава је
од прилике десет милиона створења, а двадесет тона
Би могло испунити деведесет ћелија тиховања,
Свака од њих десет квадратних метара...“
Мислим нешто, то значи двадесет милиона малених живота
Који тихују и множе се у унутрашњости храма.
ПЛАНИНА МАИЏИ
Будистички кип добио је свој облик
зато што је Бодисатва намеравао да копира самога себе
у камену пристојне висине како би могао свет да посматра.
Људи су говорили о посвећености и издржљивости
древних кипова; Бодисатве су то слушале,
неки су се осмехивали,
неки очима севали,
неки су ћутали,
неки се распадали, претварајући се у ништавило, постајући невидљиви.
Бодисатва шири самилост,
али мало њих то схвата, иако многи долазе ту да се моле,
падајући ничице пред кипом окрвављених глава.
Ја сам један од оних тупавих у овом бесмисленом свету,
који се железним степеницама сада пење на планину Маиџи,
до вртоглавих висова
да би са Будом био,
да станем поред њега који трен само.
Али стајао сам на овом хладном месту сада и зато
не би ли те ране зиме бацио поглед на планину Кинлинг
и њену маглу, величанствену и нестварну.
ГЛАС ПРОШЛОСТИ
Са далеког крова,
Онај који је давно нестао
Име моје је призивао. Око мене и оних других самотњака
По крововима,
Соларна светлост треперила је бела,
Сунце, без златне коже своје сада
Имитирало је месец хладним, несносним сјајем.
Пре него што успем да на ово одговор дам, сви други су
Своје осушено месо по крововима купили,
Одазивајући се мојим гласом.
Између зграда, као острва
У побеснелом мору,
Лежи празан простор испуњен скривеним китовима.
Док метем и чистим кров,
Покушавам да разаберем ко ме то зове, ко се то одазива у име моје.
Али док као мађионичарска варка без трага нестаје
Немогуће је извући лице из магле,
Скинути маску, открити осмех,
Тај исти осмех покидати.
Како је само срамна ова пробојна бела светлост на крову,
А у налетима вртоглавице осетим дозивања окрутност,
И моју личну осетљивост. Ох, давно пре,
У мени не беше ни мало злобе, нити сам грешио
Да би своје сећање икад умрљан.
Све оне сломљене љубави нису биле довољне да ме прогласе кривим.
Зашто ме он зове? И то са крова,
Не би ли ме од осталих издвојио и истрагу отказао?
Свет ће свој мир наћи, с једним изузетком –
Само зато што је неко моје име прозвао,
Ја ћу остати на крову, сам са собом разговарајући,
Док је срце моје пусто и празно, а ипак још нешто злобе у себи оно је скрило.
(Са енеглеског на српски језик превео пјесник и преводилац Зоран Јунгић)
Пјесме Шен Веја
ЈЕДНО ПОПОДНЕ ПРОВЕДЕНО СА МРАВОМ НА ОБАЛИ РЕКЕ КАИДОУ
На обали реке Каидоу, провео сам поподне са једним мравом,
а тај сићушни мрав је имао савршено заобљен стомак,
И ужурбано је носио намирнице дому своме.
Имао је здрава леђа и живахне, витке ноге,
И није се разликовао од мрава са неког другог места.
Али, ко би ту обратио пажњу на муке једног мрава.
Кад је жив, он не доприноси срећи ниједног човека,
Кад је мртав, онда нема ни најједноставније сахране
Који би се можда могла умешати у развој космоса.
Сагох се и измених речи са тим мравом,
И пажљиво саслушах како он схвата свет око себе.
Овако сам провео поподне са једним мравом на обали реке Каидоу,
Док је сунце једно мерно бацало светлост на свако живо биће.
1992.
У ШУМИ
Лишће опало и разбацано по земљи,
Цвркут птица застао у крошњама дрвећа.
Један коњ стоји у хладу, четири копита у тишину утонула,
А упркос свему томе ватра и даље галопира кроз вене његове.
Оштрица ветра је све оштрија, и брутално сече,
А дрхтај само једног дрвета убрзо целу шуму узнемирава.
Светлосни снопови се кришом померају, гасе златно-жуту боју земље,
Праћени још једним раствореним плаветнилом неба.
Земља сасвим утихну, снег ће ускоро пасти. У овом тренутку
Нема те меланхолије која би се могла помешати са обуздавањем целог света.
2002.
(Превод са енглеског на српски језик: Зоран Јунгић)
Пјесме Даи Веину
РУКА
Скоро да сам био поражен надом -
надом никад оствареном,
дланом који ме никад дотакао није.
Оброк за оброком, израстао сам све до овог трена,
Ишчекујући га као зрно семена које само што не прсне.
Рука, као пролећни поветарац, тек треба да пристигне.
На његовом огромном длану
шири се целa шумa линија.
Он изгледа као земља, неко ко је од значаја.
Његова рука ће ме миловати -
као да сам беба,
прва нежна клица у пролеће.
Брзи компромис и опроштај: скоро
као најприроднији вид љубави.
Док сам на ивици очаја, џиновска рука
сеже из бујног подземног корова,
из бесконачности,
из бескрајних миловања
- она досеже до мене,
додирујући моје дрхтаве власи,
и, на моје изненађење,
прекрива ми
уста!
2024. 5. 23
ПАРАДОКС
Надам се да ћу најзад наићи на љубав -
нежног разбојника, поштеног неваљалца, стрпљивог преваранта.
Њено срце је јавно гробље,
постеља месечине, чије је лице пилула шећером обложена.
Она представља тиха острва на телу мом, подигнуту белу заставу,
све оне стихове у које се заљубих некад пре.
Несумњива љубав је исто што и несумњива истина
и — све лукаве варијанте те исте истине.
2017. 8.
(Превод са енглеског на српски језик: Зоран Јунгић)
Пјесме Ћиу Хуадонг
ПЛЕТЕЊЕ ОКЕАНА ПЛАВЕ ПЛАНЕТЕ
Твоји су прсти исплели раздрагане ријеке, од плавог, залеђеног океана
Од вреле страсти исплели су неизбрисиву чежњу.
Плаву си звјездану лопту преплела у прав пут без препрека.
Зовем твоје име, као пахуља која чезне да се припоји снијегу,
Све се стрмоглављује у мој загрљај.
А ти плетеш плаве ноте,
Ти, моја везиљо из снова, долазиш с очима дјетињства.
Видим те, у мом загрљају
Обмотаваш топлу маглу око мог врата.
То си ти, сирена плавих искушења,
Држиш морнара својом пјесмом и водиш га у снове.
Кренувши изнова,
Узимајући га за руку, дајући му да осјети радост сусрета.
Са надом у сусрет, тако опипљивом,
Ти си та која плете плави пут!
Твоје бескрајно стрпљење
Спаја вријеме, откривајући дјевојачке снове.
Ушивајући пажљиво сваку нову ријеч, стварајући тако: нову плаву планету.
СЈЕНА
Отишао сам
Оставио те саму у мрклом мраку
Вратио сам се
Угледах те у мраку
А онда си ти отишла
Оставила си ме усред мрклог мрака
Ниси се више вратила
Од мог тијела остала је само сјена
(превод са кинеског језика доц. др Бојана Павловић, са Катедре за синологију, Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци)
Пјесме Лија Хонгвеја
ДИСКУСИЈА О УМИРАЊУ ПОНЕДЈЕЉКОМ
Понедјељком не би требало бити смртних случајева, чак и ако их има
Не можемо тада о томе водити дискусију уз вечеру
Понедјељком би требало да сви сједимо заједно, окупљени
Да окусимо сва разна јела и пића овог свијета
Присјећајући се како је мајстор свих тих специјалитета сјекиром исјекао козе
и овце у комаде меса
.
Будимо захвални на тој трпези, па онда изаберимо једну мајку
да опере сво суђе у комшилуку преко пута.
И сам лично, и својеручно, прошао то искуство смрти
Тек кад је било све готово, телефонска веза је могла бити успостављена
И онда можеш директно разговарати са смрћу, а можеш ју звати и именом
Све почиње са узимањем витамина, то је права припрема за крај
Али, кад она почне да ти се обраћа, збуњујући те сталним преласцима са
нашег језика на страни
Праћена плачом и узнемирујућа
Тада је најважније тачно и прецизно знати колико је опасност удаљена.
Када је између двадесет па негдје тамо до једног метра удаљена
Треба добро почети детаљно планирати реакцију
Припремити конопац, и добро га притегнути
Да остави траг на кожи
Пажљиво обмотан око врата вољеног самртника, као на сувој угинулој ларви.
Разговор прераста у расправу, расправа у дубоке уздахе туге
Осјети се неко олакшање, додуше, само привидно, али опет, као згурано
негдје у углу
И вријеме је да се пусти ТВ, послужење је спремно
Телефони утишани, и смрт као да је један од гостију на трпези
А ти, одбачен од својих, претвараш се у хладни метал
И сви очекују да спаваш најмање до уторка
Или да барем преспаваш ову недјељу.
Пјесма написана 23.11.2012.
Измјене унесене 7.7.2013.
УНИВЕРЗУМ РИЈЕЧИ
Изумити једну ријеч, учинити тиме катастрофу старом, и прошлом
Изумити још једну ријеч, и сахранити тиме стари свијет
Једна ријеч рађа нову, од једне ријечи настају нове
Зрије као грожђе, виси на универзуму ријечи, као грозд на снопу винове лозе
Људска патња, у очима се види све, смјењују се те очи пуне боли, једне за
другом
Смјењују се као разни мириси сушеног меса ношени вјетром, стварајући
читав крваво црвени рјечник.
6. 2022.
(превод са кинеског језика доц. др Бојана Павловић, са Катедре за синологију, Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци)
Comments